Zorica iz Niša o radu na Aljasci: "Zarada varira, hleb košta 450 dinara, a Srba svake godine sve manje"

Foto: Shutterstock

Srpkinja Zorica Đorđević već godinama radi u fabrici za preradu ribe u hladnoj Aljasci.

Kako navodi, sezona traje pet meseci, radni tempo je izazovan, ali radnici su pretežno zadovoljni i iznova se vraćaju, ponajviše zbog dobre zarade. Zorica je pre odlaska na sezonski posao radila u jednoj prodavnici u Srbiji, a priliku za prvi posao na Aljasci dobila je tako što se prijavila za rad putem jedne agencije iz Niša.

"Za posao na Aljasci čula sam od jednog poznanika i zainteresovalo me baš to što je veoma daleko i delovalo je izazovno, što zbog posla, što zbog toga što je to sasvim druga vremenska zona i sasvim novi ljudi. On mi je rekao da postoji agencija u Nišu, gde sam se ja i prijavila, a oni su mi rekli da će da me obaveste ako budem primljena", priča Đorđević za NiN.

Teme za vas

Agencija je odmah objasnila da se mnogo ljudi prijavljuje, ali je Zorica bila uporna, pa je prvi put dobila ponudu 2022. godine.

"Ispostavilo se da je ta godina poslednja kada su primali nove kandidate. Ja sam već tri godine tamo i među nama nije bilo novih kandidata, a svake godine nas je sve manje iz Srbije. Neki su pronašli poslove u Srbiji, a neki radnici nisu mogli da dobiju neplaćeno bolovanje u svojim firmama u Srbiji. Među nama je bilo radnika iz prosvete, bankara, pa i ljudi koji rade u državnim ustanovama koji nisu mogli da dobiju odsustvo od tri do četiri meseca", objašnjava Zorica.

Kako funkcioniše prijava

Za prijavu je bilo neophodno popuniti formular, a sami troškovi pre putovanja uključivali su zdravstveno osiguranje, aplikaciju za američku vizu (koju je bilo neophodno obezbediti pre samog intervjua) kao i troškove povratne avio-karte. Ovi troškovi se, međutim, u potpunosti refundiraju svim kandidatima koji završe "sezonu" na Aljasci.

"Morali smo da platimo svoju kartu, ali to sve zavisi od kompanije. Naša agencija ima dogovor sa tom kompanijom iz Kečigena, malo mesto na samom jugu Aljaske, veoma blizu Kanade. Oni imaju dogovor sa tom kompanijom da mi platimo kartu i troškove vize, a kasnije sa prvim čekom naše plate dobijamo polovinu troškova, dok drugu polovinu dobijemo pre nego što krenemo kući. Međutim, bez obzira što se to kasnije nadoknadi, nekima ovo predstavlja problem jer nema svako spremnih 2.000 dolara u kešu da plati troškove puta", rekla je sagovornica.

Prijava za američku vizu je, prema njenim rečima, najizazovniji korak. Prve godine su odlazili u američku ambasadu u Beogradu, a procedura je kompleksna i rigorozna.

"Dosta žena nije dobilo vizu, ali ja sam imala sreće. Nakon prve dobijene vize, svake naredne godine je bilo dovoljno poslati zahtev u elektronskom formatu i uglavnom to onda ide po automatizmu", dodala je.

Đorđević na Aljasci radi u maloj kompaniji koja postoji već 70-ak godina i ima oko 150 radnika. Kako kaže, pored ljudi iz Srbije, ima i mnogo Ukrajinaca, Meksikanaca i Filipinaca. Filipinci su tamo lokalno stanovništvo koje živi u gradu i oni rade cele godine. Od kada je počeo rat u Ukrajini, sve više Ukrajinaca je počelo da traži sezonske poslove, a mnogi su ih i dobili u ribarnicama širom Aljaske. Američki poslodavci, međutim, kako ističe, sve češće traže i radnike iz Srbije zbog dobrih rezultata koje godinama ostvaruju.

"Glavna menadžerka kompanije je pre nekoliko godina u razgovoru čula kako su Srbi veoma dobri radnici i ona je tad odlučila da bi želela da proba da nas pozove i odmah su bili oduševljeni našim radom. Baš zbog naše vrednoće i odgovornosti, ali i rezultata nas i zovu u tolikom broju godinama unazad", rekla je Đorđević.

Radnici iz Srbije rade preko američke agencije za rad u inostranstvu koja putem peticije dobija pravo da uzme radnike iz Evrope sa H-2B vizom. Reč je o tipu privremene radne vize koja omogućava rad na nekom od sezonskih poslova u Americi. Oni svake godine popunjavaju tu peticiju i dostavljaju spisak ljudi koje žele agenciji.

"Uglavom nas sve vraćaju, a mi smo tamo prijavljeni i sve je legalno i sa pravne i sa zakonske strane. Plata se dobija na 15 dana i dobija se u čekovima, a ove godine su ponudili i da, ukoliko neko hoće, platu dobija na bankovnom računu u američkoj banci", priča Đorđević.

"Sezona od pet meseci, ali..."

Sezonski rad traje od kraja juna do kraja novembra. Do ove godine, uvek su ispoštovali ugovor, ali ove godine je sezona bila nešto slabija.

"Kod nas u kompaniji sezona traje oko pet meseci i do sada smo se uvek vraćali posle petog meseca. Ove godine je sezona bila slabija, za razliku od prethodnih godina. Prošla godina nam je, na primer, bila odlična, bilo je dosta posla, ali se i dobro zarađivalo. Međutim, čim smo stigli ove godine, oni su nam i rekli da će ova sezona biti slabija jer je bilo manje ribe".

Lider pogona je objasnio kako to nije alarmantno, te da se svakih pet ili šest godina događa da bude manjka riba. Zbog toga su ih i vratili nešto ranije ove godine.

"Na polasku kući su nam se zahvalili što smo i ove godine bili tu i izvinili se što se desilo ovo, ali se nadaju da će sledeća sezona biti bolja i obećali kako ćemo i sledeće sezone biti tu", priča Zorica.

"Nema fiksne zarade, može drastično da varira"

Što se zarade tiče, ona nije fiksna, a sve zavisi od toga koliko dugo i koliko sati dnevno se radi. Samim tim, ona može drastično da varira.

"Početna satnica je oko 17 dolara po satu, a na svakih 500 sati rada, satnica se povećava. Što si više godina tu, to je satnica veća. Većina je zadovoljna zaradom, a pored toga, prekovremeni rad se plaća i iznosi 50 odsto više od regularnog sata. Veoma lepo može da se zaradi", navodi Đorđević.

Kako kaže, radi se svaki dan, u zavisnosti od posla. Jul i avgust su meseci kada ima najviše posla, pa često nemaju ni jedan slobodan dan tokom ovih meseci. Tada dolazi najviše brodova sa ribom, jer je to sam vrh sezone.

"Nema vikenda i nema praznika. Jedino se ne radi 4. jula, kada je njihov državni praznik, a u slučaju da moramo da radimo tad, plaćeni smo kao da radimo prekovremeno. Pružaju nam odlične uslove i mi smo prezadovoljni", dodaje sagovornica.

Što se tiče običnog radnog dana, on počinje oko sedam ujutro, a završava se oko osam uveče. Kada je sezona, dešava se da brodovi dođu i dosta ranije, pa tada kreću sa radom već oko tri ili četiri ujutru. Sve, naravno, zavisi od radnog mesta.

"Ja radim u delu koji se zove 'Fiš Haus'. Kod nas stižu brodovi, mi preuzimamo ribu, radimo sortiranje. Dešavalo se da radimo i od četiri, ali uglavnom se radi od sedam. Na svaka dva i po do tri sata postoji pauza od 15 minuta. Dva sata kasnije imamo sat vremena za ručak, obično bude od 12 do jedan, a imamo i večeru od pet do šest popodne. Ako je stigla veća količina ribe koja mora da se spakuje, ručak i večera se skrate na pola sata. To nama ide u prilog, jer obroci nisu plaćeni, tako nama odgovara kad su ručak i večera po pola sata. Svi su došli da zarade, a ne da imaju ručkove od po sat vremena", priča Đorđević.

Kompanija im je obezbedila prostranu kuću sa dve sobe, kuhinjom, dnevnim boravkom i terasom, a ona već tri godine deli kući sa još pet žena iz Srbije: "Oni nam svake godine čuvaju tu kuću, pa se mi osećamo kao da živimo tamo. Ne plaćamo smeštaj, jedino brinemo sami o hrani".

U blizini ima mnogo radnji i veleprodaja, gde kupuju namirnice.

"Mi kupujemo sve namirnice i spremamo hranu. To predstavlja problem, pogotovo nakon 10 do 12 sati napornog rada. Što se cena tiče, u prodavnicama su dosta skuplje nego kod nas, jer im je i standard veći. Kod njih recimo hleb košta oko četiri dolara, ali uglavnom, za naše potrebe tamo, nije preskupo", kaže naša sagovornica.

Poznavanje jezika, ono nije neophodno, ali može da pomogne u dobijanju lakših pozicija u firmi. Međutim, prilikom pisanja prijave, savetuje se da se napiše da se jezik zna.

"Ja sam se trudila da naučim jezik kako bih mogla da se sporazumem i olakšam sebi posao. Ja lično nisam imala problem sa tim. U suštini, znati engleski jezik predstavlja veliku pogodnost za radnike. Lider može da te stavi na neko lakše radno mesto, recimo da se upisuje koliko je stiglo ribe sa kog broda, koja riba, u koje vreme i slično. Tako da ne mora perfektno da se zna engleski jezik, ali je poželjno zbog svoje dobrobiti", objašnjava Zorica.

"Uvek bih se vratila"

Promena radnog mesta je moguća, ali ona je zadovoljna uslovima koje ima.

"Kada stigne brod sa ogromnom količinom ribe, mi moramo da ostanemo na poslu dok ne završimo, što može da bude više sati rada prekovremenom. Dok, recimo, linija za zamrzavanje ribe ima često dosta manje posla, i zbog toga i manju zaradu".

Međutim, promena sredine je svakako velika promena, ali, kako se ona nalazi u malom ali turističkom mestu u kome nisu toliko intenzivne zime, lako se privikla.

"Ja volim zimu i ne smeta mi hladnoća, ali, klima u ovom delu Aljaske slično je našoj zimskoj i nije preterano hladno. Ja za ove tri godine nisam videla sneg. Postoji više fabrika ribe na Aljasci, a naša se nalazi u blizini luke u koje svakodnevno stiže dosta brodova. Naravno da mi nedostaje porodica i kuća, ali sam se već navikla. Nas šest žena iz Srbije se veoma lepo slaže i ponašamo se kao porodica", priča Đorđević.

Iako rad nije nimalo jednostavan i tempo, on je odlična prilika za zaradu, koja je, uz povoljne radne uslove, ono što čini ovo iskustvo naročito privlačnim, objašnjava Zorica. Sa finansijske strane, daleko je isplatljivije u poređenju sa radom kod nas, što je i glavna motivacija za vraćanje.

"Ništa što radim tamo nije mnogo teže od posla koji sam radila kod nas, ali kad uporedim uslove i zaradu, neuporedivo je isplatljivije. Planiram da se vratim i narednih godina, jer je stvarno u pitanju zarada i uslovi koje kod nas možemo samo da sanjamo", zaključuje ona.

(Telegraf.rs/NIN)