Sve više je kupujemo i skupo plaćamo: Zašto zdrava hrana toliko košta i ko na njoj zapravo zarađuje?

Police domaćih prodavnica poslednjih godina izgledaju potpuno drugačije. Biljni napici, proteinski proizvodi, puteri od orašastih plodova, organsko voće i povrće, proizvodi bez dodatog šećera, semenke, zdrave grickalice i različite vrste namaza odavno više nisu rezervisani samo za specijalizovane prodavnice.

Zdrav život postao je i ozbiljan biznis.

Teme za vas

Wellness industrija danas ne podrazumeva samo teretane, spa centre i fizičku aktivnost. Sve veći deo tržišta čini upravo hrana - šta jedemo, odakle namirnice dolaze, kako su proizvedene i šta se u njima nalazi.

A kada se taj trend spusti na rafove prodavnica, jedna stvar brzo postaje očigledna - zdravija korpa često je i skuplja korpa.

Ipak, iza više cene krije se zanimljiv paradoks. Kupac organski proizvod neretko plaća više od konvencionalnog, ali to ne znači da je čovek koji ga je proizveo ostvario ogromnu zaradu.

Naprotiv, upravo kod malih proizvođača računica može biti prilično tesna.

"Zdravo" nije isto što i "organsko"

Prva važna razlika nalazi se već u nazivima.

Pod širokom kategorijom zdrave hrane danas se prodaju ovsene pahuljice, semenke, biljni napici, proteinski proizvodi, hrana bez glutena ili dodatog šećera i čitav niz drugih namirnica.

Organska proizvodnja je nešto drugo. Da bi proizvod mogao da nosi odgovarajuću oznaku, njegova proizvodnja mora da ispunjava propisane uslove i prolazi sistem kontrole i sertifikacije.

U Srbiji se od 1. juna ove godine primenjuje novi Zakon o organskoj proizvodnji, koji je doneo i određene promene u sistemu evidencije, kontrole i sertifikacije. Jedna od njih je Registar organskih proizvođača, koji bi trebalo da doprinese većoj transparentnosti tržišta.

To znači da izrazi poput "fit", "natural" ili "wellness", atraktivna ambalaža ili činjenica da proizvod nema dodatog šećera sami po sebi ne znače da je proizvod organski.

Za potrošača je razlika možda samo nekoliko reči na pakovanju. Za proizvođača je mnogo veća.

Zašto je organska hrana skuplja?

Ovde zapravo počinje deo priče koji diktira cenu.

Organska proizvodnja podrazumeva ograničenja u korišćenju sredstava koja su dostupna u konvencionalnoj poljoprivredi, drugačiji pristup zaštiti biljaka i zemljišta, kontrolu proizvodnje i dodatnu dokumentaciju.

U pojedinim proizvodnjama potrebno je i više ručnog rada. Veliki proizvođač deo dodatnih troškova može da rasporedi na ogromnu količinu robe. Malo gazdinstvo tu mogućnost nema.

Ako neko proizvodi povrće na nekoliko desetina ari, svaki dodatni radnik, izgubljeni kilogram roda, skuplji repromaterijal ili problem sa plasmanom mnogo ozbiljnije utiče na njegovu računicu.

A početna ulaganja mogu uključivati navodnjavanje, mehanizaciju, plastenike, prostor za skladištenje i pakovanje, ali i prilagođavanje čitavog procesa zahtevima organske proizvodnje.

Zato organska jabuka nije skuplja samo zato što na njoj stoji zelena oznaka.

U njenu cenu ulaze i stvari koje kupac nikada neće videti na polici.

Kupac plaća više, ali koliko ostaje proizvođaču?

To je možda i najzanimljivije pitanje. Zamislimo malo gazdinstvo koje želi da svoje proizvode plasira kao organske.

Potrebni su mu odgovarajuće zemljište i materijal za proizvodnju, dozvoljena sredstva, radna snaga, kontrola, sertifikacija, skladištenje i transport.

Ako želi da ode korak dalje i od sirovine napravi sok, džem, namaz ili drugi finalni proizvod, računica postaje još komplikovanija. Tada dolaze prerada, ambalaža, deklaracije, logistika, marketing i prodaja.

I na kraju ostaje najjednostavnije, ali možda i najteže pitanje - ko će sve to da kupi?

Proizvesti nekoliko tona kvalitetnog organskog povrća ne znači mnogo ako proizvođač nema tržište na kojem će ga prodati dok je sveže. Kod kvarljive hrane vreme je takođe novac.

Najveća zarada možda nije u kilogramu paradajza

Upravo tu wellness trend malim proizvođačima otvara zanimljivu mogućnost. Jedan kilogram sirovine i jedan kilogram finalnog proizvoda nisu ista poslovna kategorija.

Od voća mogu nastati sokovi, namazi, sušeni proizvodi ili zdrave grickalice. Orašasti plodovi postaju puteri, žitarice granole i gotovi doručci, a povrće može biti prerađeno u proizvode sa znatno dužim rokom trajanja.

Što se proizvođač više pomera od prodaje sirovine ka proizvodu sa dodatom vrednošću, raste i mogućnost veće zarade.

Ali rastu i troškovi. Potrebni su oprema, ambalaža, znanje, standardi, distribucija i neko ko će proizvod na kraju prodati.

Mali poljoprivrednik tako prestaje da bude samo poljoprivrednik. Mora pomalo da bude i tehnolog, trgovac, logističar, marketar i prodavac.

Mala proizvodnja može imati svoju veliku šansu

Srbija u ovoj priči ima zanimljivu poziciju.

Veliki deo domaće poljoprivrede čine upravo manja gazdinstva. Ona količinom teško mogu da se takmiče sa velikim sistemima, ali zato mogu da traže tržište na kojem se više plaćaju kvalitet, poreklo, način proizvodnje i finalni proizvod.

Logika je jednostavna - ako ne možete da proizvedete najviše, pokušavate da proizvedete nešto što vredi više.

Organska i wellness hrana upravo tu mogu pronaći prostor.

To naročito važi ako mali proizvođač uspe da preskoči ulogu običnog dobavljača sirovine i kupcu ponudi gotov proizvod sa sopstvenim identitetom. Ali ni tada nema lake zarade. Dobar proizvod bez stabilnog kanala prodaje ostaje samo dobar proizvod.

Zdrav život postao je tržište

Pogrešno bi bilo čitavu priču o zdravoj hrani svesti na pitanje da li je nešto skupo. Iza jedne teglice, kese ili kutije nalazi se čitav lanac u kojem svoju računicu imaju proizvođač, prerađivač, distributer i trgovac.

Kupac na kraju vidi samo cenu.

Mali proizvođač vidi koliko ga košta proizvodnja, koliko ljudi mora da angažuje, koliko roda može da izgubi, koliko mora da uloži pre nego što zaradi prvi dinar i da li će imati kome da proda ono što je proizveo.

Zato viša cena organske hrane ne znači automatski i visoku zaradu njenog proizvođača.

To je ujedno i najveći paradoks tržišta koje ubrzano raste: potrošači su spremni da plate više za zdraviji način života, ali je za čoveka koji tu hranu proizvodi i dalje najveći izazov da od nje napravi održiv posao.

(Telegraf Biznis)