Šta kaže verski kalendar - kada se rad ne preporučuje i zašto su neki poslovi tada bili strogo izbegavani?

Čim se u crkvenom kalendaru pojavi velikocrveno slovo, među ljudima se ponovo otvara isto pitanje - da li tog dana treba raditi ili bi određene poslove ipak trebalo ostaviti za sutra?

Dok jedni smatraju da su ovakvi običaji deo tradicije koju treba čuvati, drugi veruju da se u savremenom načinu života posao ne može zaustaviti. Ipak, upravo su veliki praznici vekovima bili dani kada su naši preci odlagali teške fizičke poslove i vreme posvećivali porodici, molitvi i odmoru.

Teme za vas

Važno je napraviti razliku između narodnih verovanja i učenja Srpske pravoslavne crkve. Crkva naglašava da je smisao praznika liturgija, molitva i duhovni mir, dok su mnoga pravila o tome šta "ne valja" raditi nastala kroz narodne običaje koji se razlikuju od kraja do kraja.

Poslovi koji su se tradicionalno izbegavali

Prema narodnoj tradiciji, na velike praznike nije bilo poželjno započinjati velike ili teške poslove.

Među njima su:

• oranje, kopanje i drugi teški poljoprivredni radovi;
• seča drva i rad sa sečivima;
• zidanje kuće ili započinjanje većih građevinskih radova;
• krečenje, veliko spremanje i generalno sređivanje doma;
• pranje veša, posebno na pojedine praznike posvećene svetiteljima;
• šivenje, pletenje i drugi ručni radovi, naročito prema običajima u pojedinim krajevima Srbije.

Verovalo se da veliki praznici nisu namenjeni radu već predahu, pa se svaki posao koji nije hitan ostavljao za naredni dan.

Zašto su ljudi izbegavali takve poslove?

Naši preci smatrali su da rad na veliki praznik pokazuje nepoštovanje prema svetitelju ili događaju koji se toga dana obeležava. U narodu su se zato prenosila brojna upozorenja da bi onoga ko radi mogao da prati "maler", loša godina u polju ili neuspeh u poslu.

Na primer, za Ognjenu Mariju postojalo je verovanje da tog dana ne treba raditi sa vatrom, paliti strnjiku, peći kreč ili obavljati poslove koji nose rizik od požara. Razlog leži u narodnom povezivanju praznika sa ognjem i letnjim nepogodama, pa se smatralo da bi nepažnja mogla doneti nesreću.

Na Svetog Iliju u mnogim krajevima izbegavali su rad na otvorenom zbog verovanja da je zaštitnik groma i oluja, dok su na pojedine Bogorodičine praznike žene ostavljale po strani šivenje, predenje i tkanje.

Na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja u mnogim porodicama izbegavalo se korišćenje noža za sečenje okruglog voća i povrća, poput lubenice ili kupusa. Ovaj običaj nije deo crkvenog učenja, već narodne simbolike koja se vekovima prenosila s kolena na koleno.

Važnija je poruka nego zabrana

Sveštenici često podsećaju da su mnoge zabrane koje se danas prepričavaju zapravo deo narodnog predanja, a ne crkvenih pravila.

Suština velikih praznika nije u tome da čovek po svaku cenu prekine svaki oblik rada, već da pronađe vreme za liturgiju, molitvu, porodicu i dobra dela.

Poslovi koji su neophodni, poput rada lekara, vatrogasaca, policije, vozača, zaposlenih u trgovini, ugostiteljstvu ili drugih službi koje ne mogu da stanu - ne smatraju se spornim, jer predstavljaju služenje ljudima.

Isto je i za svakog ponaosob, ako posao može da sačeka, lepo je ostaviti ga za naredni dan. Ako ne može, njegovo obavljanje ne predstavlja odstupanje od suštine praznika.

Zašto se o tome i danas govori?

Iako živimo u vremenu u kojem mnoge delatnosti rade 24 sata dnevno, rasprava o radu na velike praznike svake godine ponovo postaje aktuelna.

Za jedne je to pitanje tradicije i običaja, za druge poštovanja vere, dok treći smatraju da je najvažnije pronaći ravnotežu između poslovnih obaveza i vremena koje će posvetiti sebi i porodici.

Upravo zato crvena slova u kalendaru i danas imaju posebno mesto, ne toliko zbog zabrana, koliko kao podsetnik da u užurbanom ritmu života ponekad zastanemo i napravimo predah.

(Telegraf Biznis)