Dobili državne nekretnine za 1 evro, sada mogu i da ih kupe: Ali postoji jedan uslov od najmanje 5 miliona

Državna nekretnina za simboličan jedan evro zvuči kao ponuda koju je teško odbiti. Albanija već koristi ovaj model kako bi privukla investitore, ali sada menja pravila - kompanije koje su državnu imovinu dobile kroz ugovore sa simboličnom tarifom moći će, pod veoma strogim uslovima, da zatraže i njenu kupovinu.

Nova pravila definisana su kroz dva uputstva albanskog Ministarstva ekonomije i inovacija od 1. septembra, koja uređuju zakup, korišćenje, privatizaciju i prodaju državne imovine, kako navodi portal Ora news.

Teme za vas

Najveću pažnju privlače upravo nekretnine date investitorima po modelu "1 evro".

Nije dovoljno platiti jedan evro

Važna razlika je u tome što se državne nekretnine ne prodaju investitorima za jedan evro. Simbolična tarifa odnosi se na postojeće ugovore o korišćenju državne imovine, dok iza njih stoje ozbiljne investicione obaveze.

Prema novim pravilima, kompanije koje su na ovaj način dobile državnu imovinu površine veće od 500 kvadratnih metara sada mogu da podnesu zahtev za njenu kupovinu. Ali računica postaje mnogo ozbiljnija već kod sledećeg uslova.

Investitor mora u ugovorenom roku da realizuje ulaganje vredno više od pet miliona evra. Istovremeno, vrednost ulaganja mora da bude veća od 750 odsto vrednosti državne nekretnine koju želi da kupi.

To praktično znači da kompaniji koja želi da kupi državnu imovinu procenjenu na milion evra nije dovoljno ulaganje od pet miliona – potrebno je da je investirala više od 7,5 miliona evra.

Sve mora biti dokazano ugovornom, finansijskom i tehničkom dokumentacijom.

Ni kupovinom obaveze ne prestaju

Čak ni kompanija koja ispuni uslove i kupi nekretninu time ne završava svoje obaveze prema državi.

Investitor mora da realizuje kompletan iznos ulaganja koji je prethodno obećao poslovnim planom i ugovorom. Ta obaveza ostaje zapisana i u ugovoru o prodaji.

Ako obećana investicija ne bude realizovana, država ima pravo da jednostrano raskine ugovor, vrati privatizovanu nekretninu u državno vlasništvo i zadrži novac koji je kupac već platio.

Postoji još jedna zaštita - investitor ne može da proda takvu nekretninu trećem licu sve dok ne ispuni sve investicione obaveze. Tačnije, model ne bi trebalo da omogući scenario u kojem kompanija praktično besplatno dobije državnu imovinu, potom je privatizuje i preproda.

Kazna i za svako radno mesto koje nije otvoreno

Nova pravila pooštravaju i kontrolu obećanja koja kompanije daju kada ulaze u ovakve aranžmane. Ako investitor ne realizuje ugovoreno ulaganje, predviđena je kazna u iznosu od 10 odsto vrednosti nerealizovanog dela investicije.

Posebna kazna postoji i za obećana radna mesta. Za svako radno mesto koje je investitor obećao, a nije otvorio, predviđena je kazna od 50.000 albanskih leka.

Realizacija investicije proveravaće se kroz finansijske izveštaje, izveštaje ovlašćenih revizora i procenitelja nekretnina, kao i kroz zajedničko praćenje ugovora. Kontrola ugovora trebalo bi da se obavlja najmanje jednom u šest meseci.

Šta zapravo znači albanski "1 evro"?

Model je, dakle, potpuno drugačiji od poznatih evropskih programa u kojima se napuštene kuće nude fizičkim licima za simboličan jedan evro uz obavezu renoviranja.

U albanskom slučaju država svoju imovinu praktično koristi kao mamac za velike poslovne investicije.

Investitor dobija mogućnost da državnu nekretninu koristi po simboličnoj tarifi, ali zauzvrat preuzima višemilionske obaveze, uključujući ulaganja i zapošljavanje.

Sada je napravljen još jedan korak - oni koji su u takvu državnu imovinu već uložili višestruko više nego što ona vredi mogu da dobiju mogućnost da je i kupe.

Jedan evro tako jeste najatraktivnija brojka čitavog modela. Ali za kompaniju koja želi da nekretnina jednog dana zaista postane njena, mnogo važnija cifra je najmanje pet miliona.

(Telegraf Biznis)