"Problematike uvek ima, ali ima i stručnosti": Direktorka Muzeja o povratku arhitekture u naše institucije

Foto: Nikola Tomić

Ovogodišnji, 45. po redu Salon arhitekture u Muzeju primenjenih umetnosti, održava se pod sloganom "Dijalog". Prošle godine imali smo "Zaokret" kao odgovor arhitekture na aktuelne društvene, ekonomske i klimatske izazove, a danas dijalog, kao neophodnu sponu između javnosti, ali i institucija.

Salon je otvoren do 29. aprila, a u prvih pet dana od otvaranja posetilo ga je 1.500 ljudi. Pored radova, posetioci će uživati i u raznovrsnom programu koji je sa posebnom pažnjom biran od strane kustosa i stručnog žirija.

Teme za vas

"Ova postavka je kontinuirani tok različitosti. Prošle godine smo izašli u prostor i sudarali se sa arhitekturom da bismo podstakli na taj način ljude da reaguju, a ovaj put smo skrajnuli radove skroz po zidovima i ostavili prazne prostore upravo radi dijaloga, da bi ljudi stajali i pričali o tome", pojašnjava direktorka Muzeja Biljana Jotić za Telegraf Biznis.

U nastavku razgovora pokušali smo da odgonetnemo šta arhitektura želi da poruči javnosti, ali i šta javnost želi da kaže arhitekturi, gde se nalazi na mapi dijaloga sa institucijama, kao i da li je arhitektura umetnost, ili pak nikako nije.

• Slogan 45. Salona arhitekture je: Dijalog. Šta biste voleli da prenesete javnosti, a šta da dobijete kao odgovor od njih?

- Sam koncept je nastao iz te potrebe i nešto čemu težimo kroz 45. Salon arhitekture je dijalog u struci samoj, između institucija, odnosno javnog i civilnog sektora. Zatim dijalog između institucije, tog privatnog i publike. Ono na čemu težimo i trebalo bi raditi je kontinuitet, da nema prekida, da nema jaza, raskida komunikacije, već da kontinuirano teče i povezuje različitosti. Neki četvrti stepen može da bude dijalog različitosti.

To nije samo kontinuitet tematski tog tipa, već i međugeneracijski, važno je razgovarati, podsticati nešto što je istorija i što je savremeno, drugi stepen kontinuiteta i razgovora sa druge strane, i to podstiče međugeneracijski dijalog.

• Salon je otvoren 28. marta, koliko je posetilaca do sada pogledalo izložbu?

- Za pet radnih dana Salon je posetilo 1.500 ljudi. Svaki panel poseti između 80 i 100 ljudi i to je dokaz da dotičemo teme koje ljude interesuju, kako stručnu tako i širu javnost.

• Spominjali ste i nagrade, od ove godine se uvodi nagrada javnosti, otkud ta odluka?

- Publika je nešto bez čega se ne može, i na kraju krajeva, svaki dijalog je dvostran, ne može nikada biti jednostran jer onda nije dijalog.

Uvođenjem ove nagrade mi uključujemo javnost u dijalog da da svoj glas "koju arhitekturu želi da živi od ponuđene", jer salon je to što predstavlja - revijalna izložba.

Novina je da će se ovogodišnje nagrade dodeliti na kraju Salona, 25. aprila u  Jugoslovenskoj kinoteci, isključivo zbog prostora.

• Spomenuli ste da je izložba revijalnog karaktera, kakva rešenja mogu da vide posetioci?

- Vrlo različita i to upravo jeste suština - dijalog različitosti. Novina od ove godine je uvođenje pejzažne arhitekture, koja do sada nije bila, kako bi bilo sveobuhvatnije.

• Ako dopustite sebi da budete subjektivni, kojoj vrsti arhitekture pribegavate i koja najviše nedostaje Beogradu?

- Ono što nama svima nedostaje je to što je rušen toliko puta, pa nismo mogli da sačuvamo ono što smo imali. Smatram da je Beograd inače kao jedna metropola stecište različitosti i to je ono zbog čega ga volim.

Drugo je pitanje struke i praksi, ali meni jedino nedostaje naša istorija. Što se tiče različitosti apsolutno je podržavam.

• Spomenuli ste međunarodnu saradnju i regionalne radove, kakva je ona na polju arhitekture? Ima li regionalnih radova na izložbi?

- Ta saradnja je odlična, prvo nam se to pokazalo po pozivu za međunarodni žiri. U pogledu praktičnog dela, možda malo prednjači taj teorijski deo i kritičko posmatranje.

Ima regionalnih radova, ali nagrada u kategorijama za takmičare nije regionalnog karaktera. Mi kao nacionalna institucija predstavljamo nešto što se dešava na arhitektonskom oblikovanju sa teritorije Republike Srbije, ali gosti sa svih strana su uvek dobrodošli i na taj način vršimo komunikaciju.

Što se tiče priznanja saveta, koje je takođe novina ove godine, vraćamo se na početke i savet će ga dodeliti radu, projektu, dostignućima, društvenim efektima ili istraživanju, van takmičarskih kategorija i oni mogu da budu regionalnog i međunarodnog karaktera.

• Sam 45. Salon arhitekture je mali jubilej sam po sebi, šta je stalo u skoro pola veka?

- Ono što je stalo, stalo je vreme i ono što je stalo, stala je suština da vreme nije stalo već da ima dosta novina, različitih aspekata sa kojima se arhitektonsko oblikovanje susreće.

• Ove godine Salon se organizuje u saradnji sa Asocijacijom sprskih arhitektonskih praksi. Zašto baš ova asocijacija?

- Da bi posmatranje bilo sveobuhvatno prošle godine je bila pozvano Žensko arhitektonsko društvo da napravimo određeni zaokret i malo aktiviramo ženu u arhitekturi, a ove godine to je Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi koja okuplja preko 50 studija koje se bave arhitektonskom praksom.

Uopšte, salon arhitekture nastao je udruživanjem praksi, da se prikaže šta je to što se dešavalo na praktičnom polju realizacije i istraživanja arhitektonskog oblikovanja i mi smo se ovde vratili u osnove, esenciju salona arhitekture ali pratimo i najsavremenije.

• Da li se ta saradnja menja na godišnjem nivou?

- Uloga istoričara umetnosti je da postavlja određena pitanja, istražuje nova i različita polja. Naravno, kada se ukaže neko određeno polje koje bi trebalo šire istražiti, praktično se tu zaustavljamo i spajamo.

Do sada je bio prisutan aktivizam, ove godine je prisutna saradnja sa praksom, sledeće godine ćemo verovatno spojiti oboje. Prosto moramo malo da eksperimentišemo, šta ćemo saznati ako se držimo ustaljenih tokova.

Neki slogani koje bih izvukla su sledeći: Stalo je vreme, ali vreme nije stalo; Eksperimentisanje kustoskih praksi; Spoj javnog i civilnog radi sveobuhvatnosti i dijalog različitosti (međugeneracijski, dijalog različitosti unutar struke i dijalog sa javnošću).

"Problematike uvek ima, ali ima i stručnosti"

Foto: Nikola Tomić

• Spomenuli ste da arhitektura treba da se vrati u institucije, šta to tačno znači?

- Negde malo zaboravljamo ulogu institucija i potpuno mi je razumljivo i zašto, ja sam kritički nastrojena prema posmatranjima određenih dodira sa institucijom, ali definitivno da ću biti veliki borac za institucije i da se borim zato što smo stvarno malo zaboravili i skrajnuli ulogu institucija u onome čime se već toliko godina bave. Malo bi trebalo i valjalo poraditi na tome jer u institucijama postoji veliki stručni kadar bez obzira na sve kako se pristupa, kakva su različita mišljenja i bez problematike koje uvek ima, ali ima stručnosti.

45. Salon arhitekture govori o potrebi da se arhitektura vrati u kuću arhitekture, u Muzej primenjenih umetnosti, u instituciju sa svojim stručnim kadrom.

• Ovo je vaša treća godina na čelu Muzeja primenjenih umetnosti, iz vašeg iskustva, gde smatrate da smo zakazali, šta bi trebalo da poboljšamo i kako da podstaknemo institucije da se vrate arhitekturi?

- Ono što je uloga salona i institucije jeste da postavlja pitanja. Ono što muzej kao institucija ne može da ponudi su praktični odgovori, ali zato pozivamo na saradnju praktičare i pratimo kroz izlaganje ono što je praksa da bismo time podstakli praktično principe koji su nam svima važni: u kakvom arhitektonskom okruženju želimo da živimo, ili živimo.

S jedne strane imamo kritiku, s druge pohvale, a sa treće različitost. Suština je da je savremenost različita i ne može biti ista. Ja bih ovom prilikom pokrenula i na neki način pozvala da se više pažnje posveti i na ruralnu arhitekturu. Ima li je, gde je, dokle je stigla? Zatim i na sakralnu arhitekturu, jer su to sve oblici izražavanja ljudske potrebe i to je ta različitost kojoj bi trebalo da težimo. Zreo čovek različitosti sakuplja, ne odbacuje.

• Da li ima ruralnih rešenja na Salonu? Šta je ono što joj fali i kako možemo da je potpomognemo?

- Slabije, ima u istraživanjima, trebalo bi je podsticati. Moraju da postoje ljudi da bi bilo potrebe za infrastrukturom, tamo gde ima ljudi, oni traže, a kada traže zna se šta je potrebno.

•  Da li je svako predstavljeno rešenje infrastrukturno ostvarivo?

- Tamo gde nije, ono se dopunjuje,usklađuje. Nije ista infrastruktura pre 50, 10 godina, naročito što se vreme mnogo ubrzalo u poslednjoj deceniji.

Infrastruktura svima fali, ali se ona nadomešćuje i razvija podjednako sa arhitektonskim oblikovanjem, svugde je neophodno infrastrukturno reagovati na potrebe, jer potrebe su nove.

Foto: Nikola Tomić

"Šta da radim, žensko sam"

• Iz vašeg pređašnjeg radnog iskustva stiče se utisak da vam je uloga žene veoma važna, zašto je to tako? 

- Prvo zbog toga što mislim da koliko god da se pričalo o tome i prisutno je u jeziku, u praksi i dalje vrlo neprilagođeno, a sa druge strane i da jeste, istorija je za nama. Da narednih koliko vekova samo žene budu prisutne, ne možemo to da nadomestimo.

Izučavanjem istorije umetnosti gotovo da nema ženskog izražavanja. U izučavanju društvene istorije definitivno je neprisustvo žena kao stvaralaca vrlo jasno i zbog toga negde osećam suštinsku potrebu da dobijemo svoje mesto i neku ulogu koju zaslužujemo. Bitno je pristupati i podsticanju žena da se bave onim čime žele da se bave jer to podstiče kvalitet.

Negde sam videla povlačenje onih koji imaju izrazite kvalitete usled svih problema sa kojima se susreću. Ja znam d se to dešava i muškom rodu, ali šta da radim, žensko sam.

• Kao žena na čelu direktorke Muzeja, kako se osećate i šta mislite da ste promenili?

- Uvek vodim računa da ne pričam o promenama, ja samo pričam o podsticanju. To je neka jezička zamka pričati o promenama, treba samo podsticati i isticati ono što je dobro, različito, suštinsko.

Podstakla sam ono što smatram važnim, raznorazna međumuzejska saradnja, međuinstitucionalna, saradnja institucija javnog i civilnog sektora radi sveubuhvatnosti jer odavno je poznato da dosta inicijativa dolazi iz vaninstiticuionalnog sektora, kao i rešavanje problema publike mlađih generacija.

Važno pitanje je i infrastrukturno rešavanje određenih stvari što se tiče zaposlenja,radnih mesta i ono što podrazumevaju radna mesta.

Nisam nikako zagovornik da budžet jedino može da bude od strane države, moramo da budemo proaktivniji i da hvatamo te niti koje naravno ostaju u okviru onoga čime se bavi muzej.

• Arhitekta Boris Podreka rekao je da "arhitektura nije umetnost", kako vi gledate na to?

- Dosta sam razgovarala sa njim i pričali smo o tome, čak u nekim momentima raspravljali u umetnosti i ne umetnosti, lično on smatra da umetnost može da bude i rušilačka, prosto destruktivna. Arhitektura je gradnja, ne može da bude destruktivna i zbog toga razdvaja arhitekturu i umetnost.

I kada kaže "ja nisam umetnik, ja sam antropolog", arhitektura je antropologija i nastaje iz zaštite čoveka, sa čim bih se apsolutno složila.

O programu Salona

Tokom ove nedelje biće održana predavanja: Kreiranja budućnosti gradova, O kontekstu i Budućnost graditeljstva u Evropi i svetu. 

Detaljan program možete pogledati ovde.

Na ovogodišnjem Salonu prikazano je 61 profesionalnih i 80 studentskih radova, zajedno sa prošlogodišnjim.

Posetioci mogu glasati za najbolje prikazano rešenje, a pobednik će biti saopšten 25. aprila.

(Telegraf Biznis)