Marko (28) je bio najbolji mladi stolar, ali se prihvatio pluga: Otkriva da li se može živeti od poljoprivrede

U jednom trenutku Marko Iličić (28) iz Alilovaca kraj Požege našao se na životnoj raskrsnici – hoće li biti stolar ili poljoprivrednik. S jedne strane završena škola za stolara i osvojene nagrade na takmičenjima u rukotvorinama, a s druge strane završena škola za poljoprivrednika i OPG (poljoprivredno gazdinstvo) deda Anđelka koji je tražio naslednika. Marko je pustio srcu da bira i umesto rendisaljki izabrao plugove.

Poznati kao kupusari

Na imanju živi sa roditeljima Ksenijom i Željkom, a ima i dva brata, Marina i Petra. Život je braću odveo u drugom smeru – jedan je završio građevinu, a drugi je informatičar. Tu su kad treba uskočiti, a Marko se, uz pomoć roditelja, u potpunosti posvetio zemlji.

Teme za vas

"Mi smo se oduvek bavili poljoprivredom. Ono veliko nevreme 2021. godine odnelo nam je sve plastenike, imali smo 2.000 kvadrata (20 ari). U međuvremenu smo podigli jedan, a sve ostalo imamo u otvorenoj proizvodnji. Uzgajamo praktično svo povrće, a poznati smo po kupusu", govori Iličić.

Alilovci su poznati po kupusu, kao što su, na primer, Ogulin na međi Like i Gorskog kotara, kao i Varaždin. Teško je reći imaju li Alilovci neke posebne geografske predispozicije za ovaj tip uzgoja, ali uvreženo je mišljenje da ovde uspeva bolje nego u okolnim selima.

"Nas u selu zovu kupusarima, pa kažu da već tri kilometra dalje ne rađa. Može, naravno, ali ostala je ta tradicija da smo mi kupusari i mi smo to prihvatili. Svaka kuća obavezno ima njivu sa zasađenim kupusom", govori Marko.

Od malih nogu Marko je pomagao roditeljima. Nakon završene stolarske škole povremeno je radio u struci, svega nekoliko meseci. Mogao je i tu napraviti dobru zanatsku karijeru – bio je pobednik županijskog takmičenja u izradi stolarskih predmeta, a uspešan je bio i na državnom takmičenju, gde je osvojio šesto mesto. To mu je donelo usavršavanje u Frankfurtu. No, kada se vratio iz Nemačke, produžio je na svoja polja.

"Ko hoće – može!"

"Vagao sam. Nisam potpuno digao ruke od stolarije, radim pomalo, preko zime i tokom kišnih dana u radionici. Sa bratom sam kupio CNC mašinu pa pomalo radimo, ali poljoprivreda je broj jedan. Kada smo na polju, ništa drugo ne postoji. Nema lepšeg osećaja nego kada nakon sadnje, održavanja i sve te muke koju čovek uloži biljka urodi plodom pa se vidi rezultat rada. Kada imamo berbu lubenica, okupe se sva deca iz komšiluka – nema ničeg lepšeg", priča Marko.

Roditelji imaju svoje poljoprivredno gazdinstvo, ali Marko je preuzeo dedino, koji se u međuvremenu penzionisao. Obrađuje svojih 10 hektara zemlje, a prošao je i na konkursu za državnu zemlju, gde je u zakup dobio još 20 hektara, pa će tako utrostručiti površine i proširiti zasade kupusa, krompira, praziluka, brokoliija, peršuna, paprike, celera i ostalog povrća.

"Gotovo sve površine idu pod povrće, nešto sitno imamo kukuruza šećerca, lubenica i dinja. Sve što proizvedemo otkupi domaći trgovački centar, a deo prodamo i na kućnom pragu", kaže Marko.

Na pitanje može li se živeti od poljoprivrede, Marko je vrlo jasan: ko hoće – može. Kaže da se uz trud i rad može uspeti, ali bez potpune posvećenosti nema dobrih rezultata. Smatra da je poljoprivreda naročito dobar izbor za mlade ljude.

"Talent? Kako kome Bog da. Ja mislim da su volja, rad i trud najvažniji, a moraš imati i čime da radiš", smatra on.

Dobro je opremljen radnim mašinama, a tehnika kojom raspolaže uglavnom je nova – ima četiri traktora, a novi je u dolasku. Na jednom od starijih ugradio je autopilota kako bi sebi olakšao rad, tu su i sejačica za povrće, kao i druge mašine. Ipak, jedan traktor mu je posebno drag. Nije u najboljoj formi, zarđao i sa probušenom gumom stoji na imanju.

"Deda je imao pilanu, a ovaj mu je traktor služio i za nju i za poljoprivredu. Proizveden je 1952. godine i prošao je kilometre od Alilovaca do Minhena. Nije u funkciji, ali ne želim da ga se odreknem. Nadam se da ću s vremenom uspeti da ga restauriram", govori Marko za upravljačem stare mašine. Samo za poziranje. Reč je o poznatom "Zadrugaru" IMR-a, a još uvek ima i staru registarsku oznaku na kojoj piše "Slavonska Požega".

Kopali do vode 16 metara

Radni dan mu nikada nije kratak. Najnapornije je u vreme sadnje i berbe, a nedavno su obavili i novu sadnju.

"Sadili smo kupus i crveni kupus, karfiol, kolubaru i kelj. Krećemo sa zalivanjem rasada, utovarom na prikolicu i radom na polju. Tada je uključena cela porodica", kaže Marko. Bez navodnjavanja bi danas prinos bio minoran i neizvestan, pa su razveli više kilometara creva za navodnjavanje iz bunara, koje su iskopali uz pomoć stare metode – rašljanja.

"Kopali smo 16 metara, a voda je već na četiri metra. Došao je rašljar i rekao gde da kopamo. I stvarno, žila je odlična, nikada nije presušila", dodaje on.

Za sopstvene potrebe uzgajaju svinje i kokoške, a pre nekoliko godina podigli su i voćnjak sa šezdesetak stabala šljive.

"Ne može se u Slavoniji bez slanine i bez rakije", zaključuje Marko.

Dodaje i kako danas sve više mladih razmišlja o povratku na selo, ali ističe da to nije lak put.

"Treba puno odricanja, rada i strpljenja, ali se na kraju isplati. Kad vidiš rezultate svoga rada i znaš da si nešto stvorio sopstvenim rukama, to nema cenu", poručuje on.

Upravo u tome, kaže, vidi svoju budućnost i razlog za ostanak na zemlji.

(Telegraf Biznis/Jutarnji)