Kad novčanik ćuti, a reklame viču: Praznici u doba potrošačke iluzije - Antipraznični vodič za preživljavanje

Praznici su u savremenom društvu postali svojevrsni ekonomski test dostojanstva. Ne pitaju nas kako se osećamo, već šta smo kupili. Ne mere bliskost, već iznos računa. U takvom okruženju, pitanje šta čovek da radi za praznike ako nema dovoljno novca postaje duboko političko, ekonomsko i filozofsko pitanje, a ne lični neuspeh.

Francuski filozof Žan Bodrijar davno je upozoravao da u potrošačkom društvu ljudi više ne kupuju stvari zbog njihove upotrebne vrednosti, već zbog simboličkog značenja. „Mi više ne trošimo da bismo živeli, već živimo da bismo trošili“, pisao je Bodrijar. Praznici su savršena kulisa tog mehanizma: pokloni, putovanja, dekoracije i „doživljaji“ postaju znakovi pripadnosti, dok odsustvo potrošnje biva tiha stigma.

Teme za vas

Ekonomista Džon Mejnard Kejnz verovao je da bi tehnološki napredak trebalo da čoveku donese više slobodnog vremena i manje egzistencijalnog straha. Međutim, u realnosti kasnog kapitalizma, kako primećuje savremeni ekonomista Toma Piketi, rast bogatstva ne znači i ravnomernu raspodelu sigurnosti. „Nejednakost nije ekonomska nužnost, već politički izbor“, ističe Piketi. U tom kontekstu, praznična potrošnja često funkcioniše kao pritisak da se makar privremeno „glumi normalnost“.

Ako nema novca, savremeno društvo ne nudi alternativu - nudi krivicu. Upravo tu Bodrijar vidi suštinu problema: potrošnja je zamenila smisao. „Sistem opstaje tako što proizvodi želje brže nego što ljudi mogu da ih zadovolje.“ Kada se novčanik isprazni, ostaje tišina u kojoj čovek prvi put ima priliku da se zapita: da li mi je zaista potrebno ono što mi se nudi kao nužno?

Pisac i esejista Džordž Orvel je primetio da je „siromaštvo stanje u kojem se budućnost stalno odlaže“. Praznici bez novca zato bole više, jer su obećani kao vreme radosti, a pretvoreni u još jednu potvrdu društvene nejednakosti. Ipak, upravo u tom odlaganju može se pronaći prostor za otpor.

Šta, dakle, raditi za praznike ako nema dovoljno novca?

Sa ekonomske tačke gledišta, ne učestvovati u igri dugova i privida. Sa filozofske, povući se iz spektakla. Bodrijar bi rekao da je odbijanje potrošnje subverzivan čin. Ne kupiti poklon, ne putovati, ne glumiti sreću po pravilima tržišta, to je mali, ali stvaran oblik slobode.

Moderni filozof Bjung-Čul Han upozorava da savremeni čovek nije više potlačen silom, već umoran od stalnog samoprodukovanja sreće. „Društvo postignuća ne kažnjava neuspeh - ono ga internalizuje.“ Praznici bez novca, oslobođeni potrebe da se budu „savršeni“, mogu postati retka prilika za odmor od tog pritiska.

U praktičnom smislu, to znači vraćanje onome što tržište ne može da proda: razgovoru, šetnji, čitanju, tišini, kuvanju od onoga što već postoji, sećanju. Nema ekonomskog modela koji to može da zameni. Nema aplikacije za to.

Kao što je pisao Albert Kami, „prava velikodušnost prema budućnosti sastoji se u tome da se sve daje sadašnjosti“. Praznici bez novca možda nemaju sjaj, ali imaju potencijal da vrate praznicima ono što su izgubili, značenje bez cene.

U svetu u kojem se vrednost meri potrošnjom, čovek bez novca za praznike nije poražen. On je, makar nakratko, izvan sistema simulacije. A to je, po Bodrijaru, možda jedino mesto gde se još može disati.

(Telegraf Biznis)