Četiri načina na koji sportski klubovi realni dug učine manjim od knjigovodstvenog

Sportski klubovi, često svesno, ne smanjuju svoj dug jer znaju da će im na neki način biti oprošten, ili bar da imaju negde u džepu novac da to i plate, ako budu morali

"To je knjigovodstveni dug, realni je mnogo manji" - omiljena je mantra koju ovih dana plasiraju sportski klubovi.

Koliko onda zaista duguju? Šta se prikazuje i šta podrazumeva knjigovodstveni dug, a šta je zapravo realni?

Uprave klubova, bar ovu igru reči, čini se, igraju vrlo uspešno. Ono što bi trebalo svima da bude jasno - knjige ne lažu, i one moraju da prikažu pravo stanje stvari. "Realno" je ono na šta se računa.

Šta to zapravo znači?

U poslovnim knjigama vodi se evidencija o obavezama firme, sa ciljem da se svi dugovi koje firma ima obuhvate i realno prikažu. Kada firma izmiri dug, obaveza se zatvara u knjigama. Međutim, neće sve obaveze biti zatvorene. Neke od njih ostaće neizmirene iz raznih razloga.

U prevodu,  knjigovodstveni dug su zastarele obaveze, neke koje se, po običaju mnogih preduzeća u Srbiji, ne misle platiti, ili su u procesu reprogramiranja.

Do realnog dolaze uglavnom: pritiskom na državu da im oprosti dugovanja, na banke i druge zajmodavce da pristanu na manji deo otplate, i pritisak na igrače da se odreknu nekih obaveza.

Na prostom primeru, to izgleda ovako:

- Semenski kukuruz se prikazuje na realnom stanju, iako on posle marta to više nije. Tako, svake godine, on se uredno knjizi, a njegova cena je 10x veća nego kod običnog kukuruza. Time se povećava vrednost obrtnih sredstava, posebno u kapitalu. U suštini, jasno je da taj kukuruz nema nikakvu vrednost i kompanija kada odluči da smanji to stanje, jednostavno ga otpiše. To se najčešće dešava u godini kada je dobro poslovanje, da se sve "ispegla".

ŠTA RADE ONDA KLUBOVI?

Priznaju da imaju dug. Ali ne i kakav. Priznaju da imaju zaostala plaćanja, ali ne i kolika.

Praksa je pokazala, i u svetu i kod nas, da klubovi koriste nekoliko načina da dođu do svog realnog duga odnosno da veći knjigovodstveni "pretvore" u realan manji.

1. Uzimanje kredita, koji bankama godinama ne vraćaju, i kamata im bude pet puta osnovni dug. Naprave zatim dogovor sa bankom, da plate bar 50 odsto duga, na šta banke uglavnom pristaje po principu "daj šta daš", svesne da je taj iznos možda jedini koji će ikada dobiti. Prostim jezikom: dužni smo 100 dinara, kamata je 500, platićemo 150 dinara. Jasno je da je "ušteda" 450 dinara. Na taj način, plastično objašnjen, rešavaju se dela duga.

2. Obaveze prema igračima. Klub proda igrača, prihoduje određenu sumu novca, ali ne isplati ga igraču, nego mu duguje, i posle nekog vremena, vrši se pritisak na igrača da oslobodi klub dela duga, u zamenu za procenat od novog transfera. Poznato je da i naši klubovi u nizu imaju pravo na procenat od svake sledeće prodaje igrača, nekada je on 10 odsto, nekada 20 odsto, računica je jasna.

3. Molba kod državnih preduzeća za oprost ili reprogram duga za struju, vodu, komunalije uopšte... Država ih na kraju uglavnom oslobodi tih obaveza (setimo se samo Srbijagasa od pre nekoliko dana)

4. Deo transfera se uglavnom isplaćuje u kešu, odnosno, na crno. I klub zna da negde ima određene milione koje se ne vide, a na koje može da računa.

Dakle, knjigovodstveni dug klubovi ne mogu da preigraju, ali mogu da ga ne smanjuju vrlo svesno.

Ili što kaže poslovica: "Dok dete ne zakuka, majka neće da ga nahrani".

(Vesna Bjelić)