Opisuju je kao "borbenu", a ona za sebe kaže da je vojnik: Zbog njenih reči je pre 14 meseci plakala Srbija

"Zapitala sam se jel sam ja vatrogasac ili kreativac"

Nekako je uvreženo u našem društvu da o nadarenim ljudima čujemo tek kada se nešto loše desi. Ime digitalne umetnice Valentine Talijan, postalo je poznato "tek" krajem oktobra 2022. godine, kada se desio slučaj ubijanja pasa u Smederevskoj Palanci. Za to do danas niko nije odgovarao.

Bila je među prvima koja je pisala o mučkim ubistvima "pasa lutalica" pod okriljem noći u njenom gradu, i autor je ilustracije koja i danas tera suze na oči pod nazivom ,,Tiho noći, moje Zlato spava", posvećene psu Zlati, koja je godinama živela ispred supermarketa, bila miljenica svih građana, i drugim psima koji su na pravdi (više ni sami ne znamo čega) ubijeni.

Teme za vas

Zato i ne čudi što je prva asocijacija drugima, kada pomisle na nju, reč "borbena", što je Valentina ponosno prihvatila. "Složila sam se sa tim i odmah napravila bedž da se nosi ponosno", rekla nam je između redova za Telegraf Biznis.

Često smo se dopisivale preko Instagrama, delile stavove i bodrile, ali prvi put smo se srele tek na novogodišnjem bazaru rukotvorina. Dočekala nas je onako pomalo stidljivo, baš kako se i inače predstavlja na svom Instagram profilu "Valentina makes stuff". Ipak, skromnost je vrlina velikih ljudi - rekli bi mnogi.

Uspele smo da napravimo po koju fotografiju, iako nije ljubitelj istih, a uhvatili smo joj i iskru u očima i po koju suzu kada je jedan dečak poželeo da kupi sve blokčiće sa motivima ugroženih biljnih vrsta sa naših prostora.

"Mama, želim da mi kupiš sve ove!", rekao je dečak svojoj mami na šta mu je ona odgovorila da uzme samo jedan jer su svi isti.

"Ali ne mama, svi imaju različite cvetove", uzvratio je on što je bilo dovoljno da se Valentini napune oči suzama, jer kako kaže ,,neko prepoznaje njen rad".

I naravno, ko bi to bio, nego neiskvarena duša deteta.

Za sebe kaže da je "God's favourite idiot", a u razgovoru za Telegraf Biznis otkrila nam je kada se zapitala da li je "vatrogasac ili kreativac", zašto ima tri različita profila za kreativno stvaralaštvo, da su greške na društvenim mrežama "školarina" koju plaća i da se nikada nije vodila motivacionim govorima, već vojničkom disciplinom. Jer kao što smo već rekli, ona je borbena! I danas joj je sasvim slučajno, rođendan...

• Ko je Valentina, kako bi sebe opisala?

Možda kao nekoga ko puno radi na sebi i kome je stalo do toga kako se drugi osećaju kada imamo interakciju. Nekoga ko se ne boji promena i rizika, i ko stalno preispituje sebe i društvo u kom živimo.

Nedavno sam radila anketu za jednu obuku, trebalo je da me opišu različiti ljudi koristeći pet reči, svi su ne znajući šta drugi rade napisali borbena. Složila sam se sa tim i odmah napravila bedž da se nosi ponosno.

• Kakav je položaj umetnika u zemlji, počela si da gradiš svoj posao na mreži, zašto?

Imam umetničko obrazovanje ali ne smatram da ono ljude čini umetnicima - sebe smatram kreativkom. Samo to obrazovanje je vrlo problematično, kao uostalom i čitav obrazovni sistem.

Na akademijama je prisutno zaostalo utopističko uverenje o “gladnom umetniku”. Obrazujemo se identično kao pre pola veka što je po meni besmisleno. Potrebno je potpuno revidirati obrazovni sistem kako bi i umetnici bili osposobljeni da se suoče sa svetom i životom, a da u isto vreme njihov dar ne ispašta.

Doduše, još toga osim obrazovanja treba srediti da bi ovo bilo moguće. Malo cenimo nadarene ljude generalno, obesmislili smo i to. Nakon Akademije radila sam kao sekretarica, frilensovala sam učeći sama sebe dizajnu, u nekim periodima imala sam i po tri posla pa nisam ni stizala da se bavim stvaralaštvom. Mreže su došle slučajno a glavni izvor prihoda su mi frilesn platforme i klijenti koji me pronalaze na mrežama ili putem preporuka.

Zašto sam počela da gradim svoj posao? Zato što mi je bilo dosta preživljavanja i maltretmana po domaćim firmama. Posle poslednjeg iskustva, nakon posla u agenciji gde se dešavalo da po mesec dana imam četiri sata sna dnevno uz dvadesetočasovni rad i mentalno maltretiranje za platu od pedesetak hiljada i prijavu tek nakon više meseci rada, odlučila sam da je dosta toga.

Zapitala sam se jel sam ja vatrogasac ili kreativac, jel zavisi nekom život od mene pa se meni ne dozvoljava da spavam i moram da skačem kao da je vanredno stanje na svaki prosečan zadatak. Krala sam vreme kad god ga je bilo, radila dodatne poslove i kupila sebi kvalitetne uređaje od te zarade.

Sada već tri godine imam svoj mali studio za dizajn i ilustraciju u sklopu kog razvijam i svoje male kreativne brendove koje plasiram putem Instagrama, u Beogradskim knjižarama i putem sajtova. 2023. mi je prva godina kako odbijam poslove i radim isključivo sa ljudima koji me tretiraju sa poštovanjem koje zaslužuje svako od nas. To mi je bio jedini cilj, novac je nešto što je neminovno tu kad radiš. A ja volim da radim.

• Koliko je bilo teško izgraditi nešto na mreži, steći publiku i koliko je teško i dalje?

Ne bih rekla da je teško, nazvala bih to školom koju nisam dobila u sistemu obrazovanja. Jer ti zapravo praviš sebi kanale za komunikaciju stvaralaštva i prodaju. Kad god uz put izgubim neki novac na grešku, ne samo kada su mreže u pitanju nego generalno u poslu, nasmejem se i kažem to je za školarinu - ne nerviram se nikad. I stvarno mislim da je to školarina. Mreže razvijaju profesionalci a ja se igram, pa šta bude. Nemam ni plan ni nameru, osim da se izražavam.

To se i vidi pošto su potpuni haos, ali lep haos. Pošto imam više kanala i različite brendove na mrežama za neke publika dolazi putem oglasa pa joj se dopadne tema i ostane. A na kanalu svog ličnog brenda koji nosi moje ime sam prosto to što jesam, ne znam zašto ljudi dolaze, nadam se jer im je zabavno. Zahvalna sam što su tu.

• Imaš tri profila, kao tri mala biznisa. Zašto ih odvajaš?

Jer je tematika različita. Kad osmislim poslovnu ideju ona mora da se temelji na nečemu u šta verujem. Tako da je prvi brend Plantart, jedini na kom sam zaista ozbiljno radila, ekološki orijentisan od narativa do proizvodnje i pakovanja - bavi se promocijom ugroženih biljnih vrsta sa naših prostora kroz stvaralaštvo i radom domaćih umetnica pošto ne crtam sama nego angažujem i druge da crtaju sa mnom kolekcije biljaka koje zatim pretvaram u proizvode. Druga dva su samo moj lični izraz kroz ilustraciju i sliku.

Dušo by Val sam kreirala čisto da pročistim svoj kanal i da proizvodi budu lakše vidljivi putem tog drugog kanala - tamo pišem lepe reči ćirilicom i crtam.

Tako da iz tehničkih razloga imam tri profila a najradije bih imala nula.

• Spominjalo se i to čuveno inostranstvo, ali ipak nisi otišla. Smatraš li da su hrabriji oni koji ostaju ili oni koji odlaze?

Nisam još uvek. Bila sam samo na različitim projektima u određenim vremenskim periodima angažovana u inostranstvu. Volim celu planetu, svuda bih. Tako sam baš na jednom projektu zavolela Belgiju, tamo sam najduže bila i kad god odem osećam se kao kod kuće, učila sam i jezik ali je zarđao malo.

Ne vidim generalno sebe da živim negde za stalno, više se zamišljam u nekoj mobilnijoj varijanti, oduvek se selim pa mi je to blisko. Koja god prilika da se ukaže eto mene trčeći, gde god. Mnogo je kratak život da se ne potrčati ka svemu. Smatram da su jednako hrabri i jedni i drugi.

Drugačije vrste hrabrosti su u pitanju.

•  Tvoj svaki rad izgrađen je na tvom ličnom, koliko je teško ili pak nije ogoliti dušu u današnjem vremenu?

Teško je, često kad nešto objavim a naročito ako ode viralno prekorim sebe ali onda vidim kroz komunikaciju da to nekome znači i odlučim da zaboravim na onaj deo ljudi koji će to u negativnom kontekstu iskoristiti. Pomaže mi i psihoterapija, naročito u ekstremnim situacijama kada moj aktivizam dođe do tačke da je “vrag odneo šalu” pa se javi i strah za bezbednost. To izražavanje potiče od problema koje sam kao tinejdžerka imala sa anksioznošću, u dobu pre društvenih mreža, kada niko nije umeo da mi kaže da je to što mi se dešava normalno i da je itekako rešivo.

Bila sam jako tiho i zatvoreno dete, ceo svet mi je bio u glavi, na psihoterapiju sam krenula sa 19 godina i od tada pričam mnogo više nego što treba, često i na sopstvenu štetu - ali je osećaj fenomenalan.

• • Tvoji radovi nose i dozu humanosti. Ima li mesta tome kada se “gradi” biznis?

Za to uvek mora da ima mesta. Mi smo tako vaspitani. Deo moje porodice je u Šumadiju došao iz Metohije šezdesetih godina prošlog veka i od kad znam za sebe kao imperativ su se nametala osećanja drugih i pomoć u svakoj prilici. To nije nešto smišljeno nego je refleks, problem i ponuda rešenja u sopstvenim kapacitetima. Takođe verijem da svaki dar koji dobijemo i svaki rezultat našeg rada treba da podelimo.

• Uostalom smatraš li svoj posao biznisom ili voliš drugačije da ga nazivaš?

Gore sam pomenula već u kontekstu društvenih mreža da nisam sigurna da mogu da kažem da gradim “biznis”, sve radim po osećaju i nekako mi se čini da lebdim kroz taj svet. Tako da to svoje zovem “moj mali studio”- koji je inače mobilan jer sam to samo ja. Imam knjigovođu kojoj verujem kao mami i ne znam šta bih bez nje. Ne znam kako bi se pravilno prevelo na srpski ali jedna poznanica je upotrebila sintagmu “God’s favourit idiot” tokom nekog razgovora pa sam odabrala da me to opisuje naročito kad je razvoj posla u pitanju. Radim, iskrena sam, odgovorna i pouzdana, a prilike same dolaze i odlaze.

Mislim da sam ljudima upravo potvrdila sve stereotipe o kreativcima kada je biznis u pitanju, haha. No, da budem ozbiljna, u poslu mi je cilj zaista bio samo da živim pristojno od stvaralaštva, da me niko ne maltretira na radnom mestu i da imam slobodu kretanja i radnog vremena. Sve to imam tako da se sa te strane smatram uspešnom. Cenim sve svoje klijente jer su tu zato što mi je bilo prijatno da radim sa njima što znači da su kvalitetni poslodavci i ljudi.

• Šta si govorila sebi kada niko nije verovao u tebe?

Nisam dobar motivacioni govornik, naprotiv. Nisam se bodrila, imam neki vojnički karakter poslovno bez obzira na to što sam životno opuštena i šaljiva. Pre svega sam uporan radnik sa disciplinom, nije mi potrebna motivacija i ne verujem u motivaciju - samo u rad. Dozvoljavam sebi odmor kad me umori taj tempo i stav.

Bilo da sama sebi dam zadatak ili neko postavi zadatak ispred mene rešenje je jedini cilj ka kom idem dok se ne desi. Kombinacija toga i kreativnosti je osnova mog poslovanja.

• Kakav je položaj preduzetnika u Srbiji i na čemu mora da se radi u 2024. godini?

Ovde bih rekla samo da mora hitno da se reši pitanje mama preduzetnica i trudnica preduzetnica. Ono nije rešeno iako je to naizgled tako objavljeno. Pitanje je i te kako aktivno.

Svi i stalno treba da govore o tome dok se ne dovede do tačke funkcionalnosti i dok se ne ostvare jednaka prava na naknade i bolovanja. Za tri godine ni jednom nisam otišla na obično bolovanje o trudničkom i porodiljskom ne smem ni da razmišljam.

Kao i obično prepušteni smo sami sebi jer sistem ne funkcioniše. Ovo mi je najvažnija tema, ne toliko lično koliko društveno.

• Sarađuješ i sa Muzejom u Smedevskoj Palanci, možeš li nam reći nešto više o tom angažmanu?

Sarađivala sam sa više muzeja. To je moj posao iz snova. Izgubila sam nadu da mogu da budem deo nekog muzejskog kolektiva jer aktivisti i državne institucije ne idu u istoj rečenici u pozitivnom kontekstu pa sam srećna uvek kad neko “zažmuri” na moj aktivizam i angažuje me zbog kvaliteta rada.

No, to gubljenje nade poklopilo se sa spoznajom o važnosti slobode pa mislim da sam trenutno na idealnoj teritoriji u takozvanoj “win win” situaciji.

Muzeji su beskrajno igralište za kreativce. Još jedna kod nas neuređena oblast, ali oblast ogromnog potencijala.

Najveća sreća u mom radu vezana je za rad na kulturnom nasleđu i komuniciranje postojanja i važnosti istog ka širokim masama. To je pored PLANTARTa jedino mesto cvetanja mog patriotizma. Ovoj oblasti pristupam kao kreativac pažljivo slušajući kolege obrazovane u oblasti i učeći od njih. Imala sam puno sreće da srećem samo ljude slične sebi, otvorene, radne i kreativne.

(Telegraf Biznis)