Naši stanovi u njihovim portfeljima: Fondovi upravljaju milijardama, a građani sve teže dolaze do doma

Stan koji je za jednu porodicu čitav život, za veliki investicioni fond može biti samo jedna stavka u finansijskom izveštaju. Upravo u toj razlici krije se problem na koji upozorava ekonomski geograf Bret Kristofers, autor knjige "Naši životi u njihovim portfeljima".

Kristofers smatra da je pravo na stanovanje sve više potisnuto interesima krupnog kapitala. Jedna od tema na koju je izneo svoje viđenje je aktuelan slučaj iz Španije koji je podigao sve na noge, a sa čim je upoznat čitav svet.

Teme za vas

Za 87-godišnju Marikarmen Abaskal, stan u Madridu bio je mnogo više od nekretnine. Bio je njen dom, mesto u kojem je provela deo života i za koje su je vezivale uspomene. Međutim, kada je investiciona kompanija pokrenula postupak iseljenja, sve ono što je za nju imalo ličnu vrednost našlo se naspram finansijskih interesa vlasnika nekretnine.

Njeno prinudno iseljenje izazvalo je ogorčenje španske javnosti i ponovo otvorilo pitanje koje muči milione ljudi širom sveta: da li stanovi još služe prvenstveno za život ili su postali roba na kojoj se zarađuje?

Upravo o tome za španski El Pais govorio Kristofers, inače profesor na Univerzitetu u Upsali u Švedskoj, koji godinama istražuje poslovanje velikih investicionih fondova i njihov sve veći uticaj na svakodnevni život građana.

Naši životi u njihovim portfeljima

Naslov jedne od njegovih knjiga, "Naši životi u njihovim portfeljima: Zašto upravljači imovinom poseduju svet", možda najbolje opisuje promene koje su se dogodile tokom prethodnih decenija.

Velike investicione kompanije više ne ulažu samo u akcije i obveznice. Njihov novac nalazi se u stambenim zgradama, putevima, železnicama, energetskim sistemima, vodovodima i drugoj infrastrukturi bez koje je savremeni život gotovo nezamisliv.

Kompanije poput Blekroka i Blekstona postale su važni akteri globalnog finansijskog sistema, a Kristofers upozorava da njihova uloga otvara pitanje ko kontroliše osnovne resurse i pod kojim uslovima ih građani mogu koristiti.

Prema njegovim rečima, pre četiri decenije upravljači imovinom širom sveta raspolagali su sa približno bilion dolara. Danas je ta suma premašila 100 biliona dolara.

Važno je, međutim, razlikovati novac kojim ove kompanije upravljaju od imovine koju neposredno poseduju. Reč je o sredstvima različitih investitora, uključujući penzione fondove, finansijske institucije i bogate pojedince.

Pravo na dom ili samo pravo na kupovinu?

Kristofers smatra da se suštinski problem krije u činjenici da se stanovanje sve češće posmatra kroz tržišnu vrednost nekretnine, dok njena osnovna svrha, da ljudima obezbedi dom, pada u drugi plan.

U intervjuu za El Pais izneo je posebno oštru ocenu:

- U savremenom kapitalizmu postoji pravo na kupovinu stana, ali ne i pravo na stanovanje.

Objašnjava da čak ni ustavne garancije prava na stanovanje ne znače mnogo ukoliko država ne uspeva da obezbedi njegovu stvarnu dostupnost.

Drugim rečima, mogućnost da neko kupi ili iznajmi stan sve više zavisi od njegove platežne sposobnosti, dok tržište nekretnina istovremeno postaje prostor za ostvarivanje visokih prinosa.

Takav sistem, prema njegovom mišljenju, naročito pogađa ljude sa nižim i srednjim primanjima, kojima rast troškova stanovanja ostavlja sve manje prostora za druge životne potrebe.

Novac za penzije završava u tuđim stanovima

Jedan od najzanimljivijih paradoksa koje Kristofers opisuje jeste način na koji novac običnih građana može da učestvuje u finansiranju investicija koje drugim građanima otežavaju život.

Na primer, sredstva koja nastavnici, vatrogasci i drugi zaposleni izdvajaju za penzione fondove mogu biti investirana u nekretnine na drugom kraju sveta.

Ako vrednost tih investicija raste, penzioni fondovi mogu ostvariti veće prinose. Međutim, deo tih prihoda može dolaziti od povećanja kirija ili drugih poslovnih poteza koji nepovoljno utiču na stanare.

Tako se stvara neobična situacija u kojoj jedan radnik, potpuno nesvestan načina na koji se ulaže njegov novac, posredno može da zarađuje na rastu troškova stanovanja drugog radnika.

Kristofers naglašava da je finansijski lanac toliko složen da većina ljudi uopšte ne zna gde njihov novac na kraju završava.

Stanovi postali finansijski proizvod

Prema Kristofersovoj analizi, prekretnica je nastupila tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kada su veliki upravljači kapitalom počeli intenzivnije da ulažu u nekretnine i infrastrukturu.

Taj proces pratio je talas privatizacije javnih preduzeća i usluga u brojnim državama. Investitori su tako dobili pristup imovini koja obezbeđuje dugoročne prihode, od stambenih kompleksa do energetskih i transportnih sistema.

Za razliku od mnogih drugih proizvoda, stanovanje ima jednu posebnu karakteristiku: ljudima je neophodno bez obzira na ekonomske okolnosti.

Upravo zato stambene nekretnine mogu predstavljati privlačnu investiciju, ali istovremeno otvaraju pitanje odnosa između profita vlasnika i finansijskih mogućnosti stanara.

Kristofers smatra da problem nije ograničen samo na velike fondove, već da proizlazi iz šireg sistema u kojem je tržišna vrednost stanova postala važnija od njihove društvene funkcije.

Bogati postaju bogatiji, a stanovanje sve nedostupnije

Britanski istraživač upozorava i da rast uticaja investicionih fondova može dodatno da produbi postojeće društvene nejednakosti.

Njegovo objašnjenje je jednostavno: kompanije koje upravljaju velikim kapitalom pre svega zastupaju interese onih koji već raspolažu značajnom imovinom.

Kada takva imovina ostvaruje visoke prinose, najveću korist često imaju oni koji su već bogati. Sa druge strane, ljudi koji nemaju sopstvenu nekretninu ostaju izloženi rastu kirija i sve većim troškovima života.

Ipak, Kristofers ne smatra da bi jednostavna zabrana pojedinim fondovima da kupuju stanove automatski rešila problem. Prema njegovom mišljenju, potrebna je mnogo šira promena odnosa države prema stanovanju, uključujući efikasnije regulisanje tržišta i stvaranje alternativa privatnom sektoru.

Kada dom postane samo broj u portfelju

Slučaj Marikarmen Abaskal pokazuje koliko posledice takvog sistema mogu biti konkretne i bolne.

Za investitora, stan može predstavljati sredstvo koje treba da donese određeni prihod. Za čoveka koji u njemu živi, isti taj prostor predstavlja sigurnost, uspomene i osećaj pripadnosti.

Upravo između te dve perspektive odvija se jedna od najvažnijih ekonomskih i društvenih rasprava današnjice.

Kristofersova analiza ne znači da su svi investicioni fondovi odgovorni za rast cena nekretnina, niti da su svi oblici ulaganja u stanovanje štetni. Međutim, upozorava na posledice sistema u kojem se osnovna životna potreba sve više tretira kao finansijska imovina.

Verovatno je to ključni razlog zbog čega naslov njegove knjige zvuči toliko upečatljivo: naši životi zaista mogu postati deo tuđih investicionih portfelja, i onda kada nam to i ne izgleda tako.

(Telegraf Biznis)