Profesor Jovović za Telegraf Biznis: "Srbija ima bakar i litijum, ne sme da nam pobegne energetska tranzicija"

Ključno je da nam energetska tranzicija ne pobegne, odnosno tehnološka revolucija, kaže dr Aleksandar Jovović za Telegraf Biznis

Izvesno je da je fosilnim gorivima odzvonilo, pogotovo uglju, koji je glavni proizvođač energije kod nas, kaže dr Aleksandar Jovović koji je i profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu

U intervjuu za Telegraf Biznis na marginama Kopaonik biznis foruma, Jovović govori o tome šta je potrebno da uradimo kao pojedinici, kompanije i država kako nam ne bi pobegla energetska tranzicija, ali i gde je naš potencijal u tzv. "kriznim sirovinama".

Naime, i dalje su izuzetno traženi metali retke zemlje, ali i materijali koje Srbija i te kako ima - bakar i litijum.

• Velika tema i ovde i u svetu je energetska tranzicija. Koliko su mi daleko i koji su preduslovi da bi smo pratili trendove, jer činjenica je da Srbija kaska pomalo.

- Tri ključna elementa energetske tranzicije su energetska efikasnost, obnovljivi izvori i ono što se zove elektrifikacija krajnjih potrošača, koja je i najzahtevnija. Ne govorimo tu samo o grejanju ili hlađenju u domaćinstvima i komercijalnim zgradama, već i o onome što danas zovemo mobility - odnosno o upotrebi električnih vozila.

Od sada tri i po miliona vozila koje napravite, u 2050. trebaće nam 150 miliona vozila da bismo dostigli cilj. Za to će nam trebati 28.000 GW instalirane snage iz obnovljivih izvora.

Danas je to 10 puta manje, što znači da je potrebno dodatno ulaganje. Sada se ulaže oko 300 milijardi dolara u obnovljive i oko 300 milijardi u energetsku efikasnost. Očekuje se da 2050, to ulaganje bude 1.000 milijardi godišnje za obnovljive izvore (OIE) i 1.500 milijardi za energetsku efikasnost.

Čini se da je energetska efikasnost zanemarena ovde u Srbiji.

- Srbija prepoznaje i obnovljive izvore i energetsku efikasnost, koji su ključni stubovi energetskog razvoja, a to je prepoznato i u novoj strategiji energetike. U obnovljive izvore spadaju solar, vetar, hidropotencijal, a imamo i proizvodnju baterija. Za proizvodnju baterija potrebni su nam kritični materijali ili kritične sirovine, što nije potrebno za proizvodnju uglja i nafte. Kritičnih sirovina nema mnogo a raspoređene su malo.

Osim bakra, tu se ubraja nikl, litijum i metali retke zemlje, a za njihovu eksploataciju su potrebne nove tehnologije. Dodatno i njihova cena je eksplodirala, u najvećoj meri kao posledica nedostatka već sada ogromnih količina na tržištu.

Ono što je u ovom momentu problem u Srbiji, jeste nedovoljno ulaganje i vezivanje za fosilna goriva. Razumljivo je to donekle, jer su fosilna goriva tradicionalan energent na ovim prostorima, a koriste se u sistemima sa ogromnom brojem zaposlenih.

Nije jednostavna tranzicija tih ljudi koji rade u energetskom sektoru.

• Kako bismo to mogli da preokrenemo?

- Vidljivi potencijal koji bi Srbija mogla da iskoristi jesu kritične sirovine. To su bakar koji imamo i eksploatišemo ga godinama, aluminijum i litijum koji je često tema, ali nije prihvaćen iz nekog neobičnog ili čudnog razloga.

Srbija ima potencijal i dobru rudu za eksploataciju litijuma i ogromnu šansu za razvoj. Litijuma imaju i drugi, pa nas niko neće dugo čekati. Evropa po svaku cenu želi da se oslobodi uvoznog litijuma, odnosno želi svoj, pa se ubrzano razvijaju projekti u Portugalu, Finskoj, Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj.

Potencijal koji se ovde nalazi nije mali, cena je znatno skočila i već postoji šteta što eksploatacija nije započela. A sve što se dešavalo u poslednjem periodu ne uliva nadu.

Povezalo se sve sa politikom, iako projekt traje bar 20 godina. Za mene kao mašinica to deluje dugo, ali rudarima je to uobičajeno. Inače, sam rudnik, zaključno sa deponijom je sastavni deo tehnološkog procesa. Verujem da se donosioci odluka u poslednje dve decenije kaju što nisu ubrzali procese.

Pri tom ne mislim o tome da se projekat izgradi, već da se o tome razgovara i da se otkoči mehanizam. Trebalo bi da država uradi cost-benefit analizu i da zna sa čim ulazi u ovaj posao. Kompanije će uvek imati svoje.

Mi koji radimo na nekim od tih projekata imamo podatke, radili smo na tome i izlagali smo ih. Ključni dokumenti međutim, moraju da budu javni i doneti od strane države.

• Koliko Srbija ima tačno potencijala kada je reč o OIE; mnogo se ulaže u vetroparkove i solarne panele, da li postoji rizik da pojedini investitori srljaju?

- Ne verujem da iko srlja. U vetropotencijalu nisu samo stranci već ima i domaćih investitora. To su veliki kapaciteti. S druge strane, postoji hidropotencijal koji nije prepoznat u dovoljnoj meri i njegov udeo u proizvodnji električne energije je tek 30%. Potrebno nam je umrežavanje, udruživanje i zajednica, a tokom prošle ekonomske krize pokazalo se koliko je važna energetska veza Srbije sa drugim zemljama, da može da se truguje i razmenjuje energija.

Problem nastaje kada je niko nema dovoljno, kao što se desilo na početku rata sa Ukrajinom. Tu je i prirodni gas koji je tzv. prelazno gorivo. Sporadično se pojavljuje priča o nuklearoj energiji o kojoj takođe treba da se razgovara, jer je besmisleno da stoji zabrana nečega 40 godina.

• Da li bismo u toj opciji imali dovoljno kadrova, to je bio jedan od komenatara?

-- Mislim da bismo imali dovoljno kadrova. Jedna grupa stručnih ljudi će vam reći da imamo dovoljno tehnološkog kadra za upravljanje tim sistemom. To naročito misle naši stručnjaci, koji su, kao prirpadnici svetskih kompanija, gradili i nuklearke po svetu.

• Nedavno usvojena mera vlade za davanje subvencija za kupovinu e-automobila, međutim, spočitava se da to nije nedovljno. Koliki je zapravo stavni utucaj na smanjenje zagađenja to što se smanji broj automobila koji "truju"

- Priča o električnim automobilima ima smisla samo ukoliko se mreža napajanja baterija pravi iz obnovljivih izvora, a ne da se pravi nova termoelektrana kako bi se koristila ta energija za vožnju. Onda nismo ništa uradili. U tom slučaju, mogu da vam daju automobile i besplatno i dalje ćete imati veliku emisiju CO2. Nije ideja klimatskih promena da se automobili voze na ugalj, nego na OIE.

Rešenje je sistem upravljanja električnom energijom.

Kada je Srbija u pitanju, važna je ugljenična taksa (karbon taksa) koja će, hteli mi to ili ne, stupiti na snagu 2026. Godine čime će EU zaštiti svoje proizvođače. Svi koji ne budu spremni za taj sistem, plaćaće dodatnu taksu.

Domaći proizvođači će postati preskupi, pa će se okrenuti proizvođačima zelene energije, što može privredu ostaviti bez velikih kupaca. Država će sama, i to brže nego što je očekivala, gubiti termoelektrane. Važno je da se tranzicija i prelazak sa uglja na OIE započne na vreme.

• Kada govorimo o energetskoj efikasnosti sada je jedna od novih mera da buduće zgrade moraju da imaju zeleni pasoš. Ranijih godina stekao se utisak da je investitorima bilo jeftinije da grade tako što će grajanje na struju biti jeftinije od gasa. Da li je to logično, kolika je važna energetsku efikasnost?

- U Srbiji, kao i u Evropi, postoje projekti obnavljanja zgrada, rekonstrukcije, postavljanje izolacije.

Ranije su se ljudi dosta grejali na struju. Sada ona nije socijalna kategorija. Ali, da se vratim na suštinu, koju god odluku da donesemo, mora da bude zasnovana na tome da se struja dobija iz OIE.

• Kada govorimo o životnoj sredini i da li uopšte moguće u isto vreme da se eksploatiše, a da se pluva životna sredina. Kako naći balans između profita, održivosti i investicija?

- Važno je istaći da bilo koji projekat na neki način utiče na životnu sredinu. I poljoprivreda je u mnogim slučajevima invazivna i utiče na životnu sredinu u nekoj meri. Dakle, uvek će te uticati na životnu sredina, samo mera uticaja mora da postoji.

I naravno, pitanje je gde želite da vam država bude za 30- 40 - 50 godina. Mi u Srbiji i nemamo jasnu strategiju privrednog razvoja u kojoj bi bilo određeno strateško usmerenje - da li ćemo da budemo poljoprivredna, turistička ili industrijska zemlja, pa da onda imate i procenu kako će to da se odrazi na životnu sredinu.

Razvijene zemlje su zato davno napravile ono što se zovu "najbolje dostupne tehnike" i doveli to na nivo propisa gde je uticaj javnosti poslednjih 15 - 10 godina posebno značajan i od toga ne treba da se beži.

• Šta mi kao pojedinci možemo da uradimo za energetsku efikasnost i uštedu

- Mislim da svaka mera pojedinca ima rezultat, ali je to teško vidljivo. Na primer, vi ćete bacati đubre, a drugi oko vas neće i to vas može pokolebati. Ali, nije poenta samo u pojedincu. Neophodno je da postoje pravila igre koja važe i za pojedince i za industriju, ali i da postoje sankcije.

Ako zakon postoji zakon koji ćete da sprovodite, na primer da otpad ne može neprerađen da završi na deponiji, javiće se neke druge industrijske grane, kao što su kompozitni sistemi, a to bi uposlilo dodatnu radnu snagu.

Energetska efikasnost i ušteda energije nisu isto. Mislim da ljudi danas vode računa i pre energetske krize. Niko danas neće tek tako da ostavi vodu ili sijalicu. Pojedinci da, ali je potrebno sistemsko rešenje. I ne počinje sve od danas.

Ključno je da nam energetska tranzicija ne pobegne, odnosno tehnološka revolucija.

• Koliko su važni događaji kao Kopaonik Biznis forum?

- Ljudi razmene iskustva. Jedan deo to dobro iskoristi. Neminovost je da dolaze nove teme i ljudi iz drugačijih sektora.

• Na jednom prošlom skupu skupu stručnjak iz Hrvatske govorio je o tome da ne moramo slepo da pratimo pravila EU, već da prilagođavamo sopstvenim potrebama, odnosno, da ne mogu da važe jednako za svaki slučaj, šta mislite o tome?

- Mi smo 2009. potpisali sporazum o pridruživanju EU. Tog trenutka smo prihvatili da je evropsko zakonodavstvo na snazi u Srbiji. To što su domaći pravnici sudovi baš to najbolje ne prihvataju to za drugu temu. Formalno smo rekli da evropski sistem upravljanja po svim pitanjima je ono čemu mi tećimo da idemo.

Moramo naše zakonodavstvo da preooblikujemo. Preneli smo dosta propisa, konkretno u oblasti životne sredine i skoro sve su identične kao one EU. Međutim, masa propisa je preneta ranije, što je problem. To je uradila između ostalog Hrvatska. Ako želimo da pratimo pravila unije, moramo da primenimo i njena pravila. Ukoliko su se pokazala kao dobra za 300 miliona ljudi, valjda će i za nas. Izmišljanje "šta nama ne odgovara" je u redu ako zato imamo dokaze.

Na primer u energetskom sektoru niko ne dobije tranzicione periode na termoelektrane.

I ne bi trebalo da gubimo kredibilitet pregovarača.

(Telegraf Biznis)